ГОРАН КИКОВИЋ ''ОСНИВАЊЕ И ЗНАЧАЈ БУДИМЉАНСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ ''
ОСНИВАЊЕ И ЗНАЧАЈ БУДИМЉАНСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ
Горан Киковић,српски историчар из Црне Горе
Будимљанска жупа је била „стожер Рашке земље и китна јој перјаница“, како ју је књаз Никола опјевао. Она је то заиста била, како у териториријалном, тако и у културно-политичком погледу. Године 1213. "Жупан Првослав, син великога Жупана Тихомира, синовац светога Симеона мироточивог (Стефана Немање) и ктитор места овог" подиже манастир Ђурђеве Ступове, у којем ће 1220. године бити и сахрањен, како стоји у запису над његовим гробом у Ђурђевим Ступовима.
Године 1219. у Будимљи је Свети Сава основао и једну од првих седам епископија. ''Од 1220. године до средине 17-тог вијека у манастиру је било сједиште Будимљанске епископије, коју је основао Свети Сава, први архиепископ српски. У 15-том вијеку Будимљанска епархија је уздигнута на степен митрополије.'' [1] О оснивању Будимљанске епископије записано је да "четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм Светога Георгија". Други запис гласи: "Хрисовиљ самога Светога Саве и брата его прво-венчанога краља Стефана мјесто епископом сербским за време краља Милутина". Према непотпуним подацима познати су будимљански епископи: Неофит Калиник (између 1236. и 1243.), Јаков, Теофил (1251-1252), Спиридон, Герман I (1286-292), Теодосије, Никифор, Методије, Николај (1318), Герман II (1399), Теофил II (1615). Бу-димљанска епископија је у XV вијеку уздиг-нута на степен митрополије. Тако, поред 12 епископа, располажемо са пода-цима и о 9 митрополита Будимљанске митрополије: Василије, Макарије I, Макарије II, Генадије, Сава, Герасим, Григорије, Јефтимије и Пајсије. Епи-скопија, односно митрополија постојала је од 1219-1651. односно до 1848. године, када је укинута, а митрополит Пајсије ухваћен и жив одеран. У пе-риоду од 1947-1955 постојала је Будимљанско-полимска епископипија, а њен архијереј је био Макарије Ђорђевић, потоњи епископ сремски.
Епископија је обновљена након више вјекова 4. августа 2002. године, а за епископа је рукоположен Јоаникије Мићовић.
Улога манастира Шудикова у очувању националне свијести и ширењу културе и писмености у Будимљанској жупи
Са данашње дистанце тешко је схватити од каквог је националног и културног значаја био средњевјековни манастир Шудикова. О томе до- ста говори чињеница да на ширем простору старе Рашке овај манастир сво- јом улогом предњачи. Такво је стање и са веома значајним средњевјеков- ним манастиром Ђурђеви Ступови, који је надрастао многе такође врло значајне манастире. У вези са тим, писац историје Србâ узвикује: "Даље уз реку (Лим) била је епископија Будимљанска код манастира Св. Ђорђа на Лиму; она се спомиње и у немањићко и у турско доба, и пуки је случај да о њој немамо никаквих вести из XV века". Дакле, манастир Шудикова је својом улогом на националном и културно-политичком плану надрастао чак и епи- скопију! Он је имао толики значај да се у неким записима каже да је "Будимља код манастира Шудикова, иако би било нормално рећи: манастир код Буди-мље, или у Будимљи!'', виспрено примјећује Радомир Губеринић.
Шудиковска школа
Школу Шудиковског типа могло је имати само Шудикова у старој Ср- бији. Са таквим центром културне дјелатности, колико је познато, није распо- лагао ниједан манастир на ширим просторима. У Шудикову су радиле четири школе:
- Списатељска, са челницима епископом Теофилом, монахом Мој-сијем, јеромонахом Данилом и ђаконом Михаилом.;
- Преписивачка, са челницима епископом Теофилом, јеромонахом Ва- силијем, митрополитом зетскијем Герасимом, уз које се истичу: Марко, Лу-ка, Иван, Јосиф, јеремонах Саватије и други;
- Даскалска(учитељска) са до сада јединим познатим представником Пахомијем, и
- Фрескописачка, сликарска школа, са челницима: попом Страхињом, епископом Теофилом и монахом Јевстатијем.
Сви напријед поменути ствараоци носе лично презиме ''Будимља-нин''. Да ли је у овом високо развијеном културном центру постојала још по нека школа до сада није познато, али се зна да су појединци из ''Шудиковске универзе'' били универзално образовани, попут епископа Теофила, који се јавља као списатељ, преписивач и сликар. Врло вјероватно је овај универ-зално образовани стваралац држао катедру Шудиковске учитељске (дас-калске) школе, а можда и неке друге. Међутим, вјековна затирања бити-сања наших источника учинио је да се на такав податак до сада није наи-шло, и ко зна да ли ће се икада и наићи.
Преписивачка (списатељска) школа
Споменици ове школе су до данашњих дана очували име Будимље и манастира Ваведеније пресвете Богородице у Шудикови. Колико се до сада зна, најстарији споменик ове школе је Требник, писан руком епископа Тео- фила Будимљанина из 1251. године, који се чува у манастиру Света Тројица на Брезници код Пљеваља, по коме се и зове "свето-тројички" (на једном мјесту се каже ''Будимски''). Требник је касније допуњаван, поред оста- лог садржи и детаљна упуства за сузбијање јереси односно тадашњег без-божничког покрета званог богумилство. Требник поред тога садржи и саборско учење и увођење поменика заслужним личностима за српску цркву. Ипак, према упутствима из шудиковског Требниканарочито се има го- нити та богумолска јерес, што значи да упркос Немањином немилосрдном прогону богумилства оно још увијек није било сузбијено.